Сиромаштво ствара снажне људе

Живот ван круга просечних

Математички геније Јован Стевић (19) прво је научио да рачуна, па тек онда да говори. Детињство овог несвакидашњег момка је било другачије. Више је, каже, био гладан него сит. Одрастао је поред мајке Снежане која се сама борила да им створи услове за живот.
На том путу најчешће их је пратило сиромаштво, али и кад им је било најтеже нису се предавали пред проблемима, већ су веровали да нови дан може донети нешто добро. Преко 20 пута су се селили, живели у туђим становима, избегличким камповима, у неусловним домовима, а Јован је упркос томе што често није имао ни књиге, био вуковац у основној школи и ђак генерације средње економске школе у Чачку. Данас је одличан студент Економског факултета у Београду. Отац га је повремено обилазио док је био сасвим мали, а његовог лика се Јован данас више не сећа.
– Питао сам се неко време зашто је баш тако морало да буде и зашто отац не долази да ме види, али сам временом то прихватио и посветио се себи и својим циљевима, мада би ми било драго кад би ме контактирао- искрен је Јован.

Одликаш без књига

Са мајком Снежаном је прошао много тешких периода, а најтежа им је, каже, била 2015. година кад нису имали услове за елементарне ствари.
-Кирија за стан у којем смо живели је била већа од свих прихода које смо имали. Десет година пре тога смо преспавали ноћ на аутобуској станици јер нисмо имали где. Не сећам се јасно те ноћи, али ми је мајка причала о томе. Она је дуго радила у паркинг сервису и нарушила тад своје здравље. Већ десет година има системску болест везивног ткива, месечно јој треба неколико хиљада динара за лекове, а повремено ради помажући у свакодневном функционисању деци са сметњама у развоју.
Јован је одувек био одличан ученик, чак и онда кад није имао књиге, а оскудевао је и у школском прибору. Док нам прича о томе да је у 4. разреду схватио да је све што жели за себе у његовим рукама, додаје да му је мајка пуно помогла у томе да остане стабилан и буде сигуран у себе.
-Мајка ме никад није терала да учим, а 5. разред је био велика прекретница за мене. Данас верујем да ћу успети у томе и да ћу себи омогућити трудом и радом пристојан живот. Рекао сам одавно себи да ако желим да успем морам да учим. Не желим да једног дана моја деца пролазе кроз оно што сам ја прошао. Нисам никад желео да будем осредњи ђак, желео сам за себе више. Просечних је много, а мене гура напред само мој труд. Мајка ми је велика подршка, не гледам много унапред и увек пружам свој максимум.

Таленат није довољан

Јован има надпросечан коефицијент интелигенције, али каже да је таленат само један мали предуслов за успех и да онима који се ослањају само на свој таленат од свега остане само бледа сенка оног што су могли бити.
-Учио сам по неколико сати недељно, а учење сам себи поставио као хоби којем сам се посветио. Кад кажем да ћу да учим, ја стварно то урадим. Годинама радим на томе да одржим дату реч, све што сам обећао себи и другима- прича Јован.
Током средње школе Јован је на републичким такмичењима из математике два пута освојио прво место и једном друго, што га је ослободило пријемног испита на Економском факултету у Београду, омогућило му да добије бесплатне уџбенике и смештај у студентском дому. Док на првој години студија ређа десетке каже да му неизмерно значи стипендија Фондације Никола Којовић и да друге приходе нема.
Кажу многи који га познају да је он математички геније, док Јован скромно објашњава да он само увек тражи лакши начин да реши задатак јер не воли пешачке путеве.

Живот без струје и грејања

Било је дана кад су он и мајка живели без струје која им је искључена јер нису имали новца да плате рачуне, а иста прича је била и са грејањем. Тад би се, каже, подвукао под ћебе, а несвакидашњу вештину да за неколико секунди израчуна на основу датума рођења ког дана сте рођени је савладао оне зиме кад је живео без струје. Јован је феноменалан у менталној аритметици, а без проблема израчуна за пар секунди квадратни корен било ког броја од 0 до милион.
-Кад је екипа тв емисије “Квадратура круга” снимала прилог о мом и мамином животу наложили су хитно исељење из куће која је била неусловна за живот, у коју се излила канализација, а влага, бубе и црви су биле у њој. Захвалан сам добрим људима који су нам помогли кад је било најтеже, кад нисмо имали ни за најосновније, па су нам слали храну, одећу, помогли нам да лакше живимо. Било је добрих година попут 2016. али онда би поново уследила иста прича. Имамо и данас старе дугове за кирију и струју и кад их отплатимо биће нам лакше. Чуо сам и злобне коментаре људи који нас не познају, претрпео сам и лавине увреда од неке групице на интернету због чега су нам неки можда ускратили материјалну помоћ. Али, никад се нисам због свега тога осећао мање вредним, већ ме је наша ситуација мотивисала да будем бољи. Желео сам изнад свега да мајка буде поносна на мене.

Висок просек ми доноси мир

Као средњошколац Јован је зарађивао новац држећи часове математике и енглеског језика, а радио је кратко и као помоћни тренер деци од 3 до 7 година фудбалског клуба у Чачку.
-Продавао сам и кокице једно лето, а тај новац сам трошио на основне ствари, пре свега на храну, на ручак и вечеру. Немам великих жеља и не желим да будем незахвалан. Више ме је срамота да тражим помоћ. Захваљујући успесима у школи постао сам стипендиста Фондације Никола Којовић и та стипендија ми покрива трошкове дома, мензе и превоза у Београду што ми много значи. Одлазим на сва предавања, учим сваког дана. За мене је губљење времена гледање филмова и серија, па и читање књига. Једноставно, то ми не представља задовољство. Волим неке књиге у којима сам себе препознао попут Странца, Чекајући Годоа, Малог принца. Не желим никоме да се доказујем, само испуњавам своје обавезе. У дому Рифат Бурџевић је у мензи добра храна, имам интернет што ми је важно, смештај је пристојан, имам за сад просек 9,67 који желим да задржим како бих добио стипендију, конкурисао за једнокреветну собу и опет добио бесплатне уџбенике. Мами је важно да будем срећан. Не притиска ме и хвала јој што се не меша у мој живот. То је великим делом заслужно за мој успех. Ако дете терате да учи, онда му учење представља терет и муку. Увек ми је говорила да не учим за њу већ за себе. Тиме ми је рекла све и ја сам то још као мали упамтио.

Слаткиши као луксуз

Јованова порука ђацима и младима је да је битно посветити се томе што радите и да не очекују одмах да виде светло на крају тог тунела који може бити и мрачан и кривудав, али да не треба заборавити да се на крају увек налази светло, а на њима је да се потруде и дођу до тога. Слободно време, каже, не проводи како би желео. Воли да вози бициклу, али је у Београду нема. Води једну страницу на Интернету, чита о језику, неке ствари које га занимају учи преко друштвених мрежа.
-Провозам се понекад по граду аутобусом, а ако имам новца почастим себе пивом или неким слаткишем. Наградим себе- каже овај скроман младић који од живота не тражи превише а спреман је да пружи много.

Бранка Гајић
Фото: Дарио Константиновић