Како живи и учи студент са просеком 10.00?

Са шест година је пошао у школу. Од првог дана је био изузетно успешан ђак, а средњу медицинску школу је завршио као ученик генерације, наравно, са свим петицама. Иако не потиче из лекарске породице, Небојша Брезић (22) је већ као тинејџер знао да ће медицина бити његов избор. Тренутно је на петој години студија медицине и има просек 10.00! Захваљујући својим успесима Небојша Брезић је већ две године стипендиста Фондације Никола Којовић.

Како се постаје врхунски ученик?

За успехе у учењу је кључна добра организација времена- каже Небојша Брезић и додаје да ако се почне са учењем на време, са сигурношћу се постижу одлични резултати.
-Никад нисам био „штребер“, нити сам учио по цео дан. За добре оцене је такође важно да вас занима оно што учите, а ја нисам погрешио са избором средње школе и факултета. Оно што ми је мање интересантно обично оставим за крај, али увек имам свест о томе да оно што се мора не треба да нам буде тешко. Ни мени се не допада сваки предмет, неки су ме више намучили, али ми се често дешавало да кад дубље уђем у неке теме све се више заинтересујем. Психијатрија ме, на пример, није много интересовала, али док сам припремао испит ми је била све занимљивија, чак сам размишљао о томе да пишем и научни рад из те области- прича Небојша Брезић.

Како се најбоље учи?

Организација учења овог сјајног момка је перфектна, док је самодисциплина његова рутина.
-Редовно учим сат, два, три, углавном један предмет дневно, а пред колоквијуме и испите све остале. Понављам научено на глас и слушам себе или пишем подсетник и тезе. Мислим да се тако најбоље усваја знање- открива Небојша неке своје мале тајне.
Све десетке су његова амбиција у којој и током пете године студија истрајава.
– Жао ми је да кварим просек. Немам неку посебну технику учења, већ је тајна успеха у континуитету. Мислим да није само важно научити, већ и имати став, да се лепо изражавате што је пресудно за десетку у индексу.
Још увек није одлучио у ком правцу ће наставити едукацију након дипломирања.
-Уписао сам факултет са жељом да будем хирируг, а сад ме више од тога интересује наука, нпр. молекуларна биологија или специјализација где бих то знање могао да имплементирам, хематологија или онкологија.
Добар лекар по Небојшиним речима треба пре свега да буде добар тимски играч, јер после 6 година студија не може да зна све.
-Плаши ме некад одговорност коју лекарски позив носи, па се двоумим да ли да будем клиничар и радим с људима или се посветим науци која такође може много да помогне.
Иако као студент има доста обавеза Небојша стиже и да се посвети неким другим интересовањима. Бавио се успешно фотографијом, научним истраживањима, свира клавир, волонтира у лабораторијама, пише научне радове.
-Интересују ме уметност, а раније сам освајао награде на фестивалима, за фотографије и моје оригами фигуре. Имам времена и за дружење. За успешно студирање је кључна добра организација времена, истрајност, технике учења које свако може да изабере за себе. Лош дан професора треба занемарити, не слушати туђе мишљење и не одустајати- неки су од савете Небојше Брезића.
Од почетка студија Небојша је поништио један испит.
-Из психијатрије сам добио 9. Знао сам да други испитни рок доноси нову шансу па сам поништио ту оцену и поново полагао. Добио сам 10. Никад нисам саветовао неког да не изађе на испит.
До сад је написао неколико научних радова, први још у средњој школи док је боравио у Петници.
-Имам три самостална научна рада које сам писао на факултету и три у којима сам коаутор. У њима сам се бавио хистологијом, биофизиком, а омиљени рад ми је из физиологије. Написао сам га прошле године, а писао сам две године. Радили смо истраживање на животињама о инсулинској резистенцији. Преводимо га на енглески и план је да се објави у стручном страном часопису.
И Небојша попут својих вршњака користи друштвене мреже и каже да се труди да има самоконтролу и не претерује у томе.
-Може се рећи да смо сви на неки начин зависни од друштвених мрежа. Ја сам више пасивни посматрач и имам одабрани круг људи који ме прати на њима. Током учења телефон је обично утишан и далеко од мене. Трудим се да ме не омета, поготово пред испитни рок. Искључим тон на телефону и оставим га на другом крају собе.

Бранка Гајић
Фото: Дарио Константиновић